Haydnov plemeniti engleski učenik

Haydnu se u Londonu mnogo toga svidjelo, ali barem jednu vrstu „učenika“ vjerojatno bi rado ostavio iza sebe—premda ih je sigurno bilo i u Beču.

Jednog dana posjetio ga je plemić, nahvalio glazbu i ponudio da uzme nekoliko sati kompozicije po jednoj gvineji po satu. Haydn je pristao i upitao kada počinju.

„Odmah, ako nemate ništa protiv“, rekao je plemić i iz džepa izvukao jedan Haydnov kvartet. „Za prvu lekciju prođimo ovaj kvartet i vi mi objasnite razloge nekih modulacija i progresija—osobito onih koje su protivne svim pravilima kompozicije.“

Haydn je, kao i uvijek, pristojno sjeo i krenuo s njim kroz notni tekst. Kad bi ga plemić pitao zašto je učinio ovo ili ono, Haydn bi iskreno rekao da je pisao tako radi dobrog učinka. Ali „moj lord“ time nije bio zadovoljan. Ako skladatelj ne može dati bolji razlog za svoje „inovacije“, tvrdio je da ne vrijede ništa.

Haydn mu je predložio da te dijelove prepiše po svome. Plemić je odbio, ali je nastavio inzistirati: „Kako nešto što krši sva pravila može biti najbolje?“ Haydnu je napokon pukao film.

„Moj lorde“, rekao je, „vidim da ste vi tako dobri da meni dajete lekcije. Ne trebam vaše lekcije. Ne zaslužujem čast imati takvog učitelja kao što ste vi. Dobro jutro, moj lorde.“ I pokazao je samoprozvanom kritičaru vrata.