Hajdnov plemićki engleski učenik

Hajdnu se u Londonu mnogo toga dopalo, ali bar jednu vrstu „učenika“ verovatno bi rado ostavio iza sebe — iako ih je sigurno bilo i u Beču.

Jednog dana posetio ga je plemić, pohvalio muziku i ponudio da uzme nekoliko časova kompozicije po jednoj gvineji po času. Hajdn je pristao i upitao kada počinju.

„Odmah, ako nemate ništa protiv“, rekao je plemić i iz džepa izvukao jedan Hajdnov kvartet. „Za prvi čas hajde da prođemo kroz ovaj kvartet, a vi mi objasnite razloge nekih modulacija i progresija — naročito onih koje su suprotne svim pravilima kompozicije.“

Hajdn je, pristojan kao i uvek, seo i krenuo s njim kroz partiture. Kada bi ga plemić pitao zašto je uradio ovo ili ono, Hajdn bi iskreno rekao da je tako pisao da bi postigao dobar efekat. Ali „moj lord“ time nije bio zadovoljan. Ako kompozitor ne može da pruži bolji razlog za svoje „novine“, tvrdio je da ne vrede ništa.

Hajdn je predložio da plemić prepiše te odlomke po svom. Plemić je odbio, ali je nastavio da insistira: „Kako nešto što krši sva pravila može da bude najbolje?“ Hajdnu je konačno prekipelo.

„Moj lorde“, rekao je, „vidim da ste vi tako dobri da meni držite lekcije. Vaše lekcije mi nisu potrebne. Ne zaslužujem čast da imam takvog učitelja kao što ste vi. Dobro jutro, moj lorde.“ I pokazao je samoprozvanom kritičaru vrata.