UTISCI O CHERUBINIJU

Za Cherubinija se govorilo da je mrzovoljan – pravi stari „medved“. Ali tu i tamo probila bi se iskra topline ili humora i pokazala da nije bio samo namrgođen.

Jednog dana na Pariskom konzervatorijumu, gde je bio direktor, došao je otac sa talentovanim dečakom i zamolio za prijem. Cherubini je odbrusio: „Šta hoćete? Ne primam odojčad da ih dojim!“

Otac je skoro odustao. Ali neko mu je šapnuo da odvede dečaka u sobu, neka svira šta god zna – i, najvažnije, da ne prestane da svira kad Cherubini uđe.

Cherubini je ubrzo došao, slušao i bio iskreno iznenađen dečakovom veštinom. Ispitao ga je o muzičkim osnovama i, impresioniran, odmah ga primio. Kasnije je Cherubini uz osmeh pričao da je morao da pazi da ne ode predaleko s pitanjima, jer je „beba“ počela da dokazuje da zna više muzike od njega.

Kad je Berlioz bio student, on i Cherubini često su bili u sukobu. Na jednom ispitu Cherubini je u Berliozovom radu naišao na pauzu od puna dva takta.

„Šta je to?“ zagrmeo je.

„Gospodine direktore“, odgovori Berlioz, „hteo sam efekat koji se, po mom mišljenju, najbolje postiže tišinom.“

„Dakle“, reče Cherubini, „mislite da će publika osetiti efekat ako izbacite dva takta?“

„Da, gospodine.“

„Odlično“, reče Cherubini. „Izbacite i ostatak. Efekat će biti još bolji.“

I još jedna razmena njegovog britkog duha: prijatelj mu je dao partituru i rekao da je Mehulova. Cherubini ju je preleteo i rekao: „Nije Mehulova – previše je loša.“

„A hoćete li mi verovati ako vam kažem da je moja?“ upita posetilac.

„Ne“, odgovori Cherubini. „Previše je dobra da bi bila vaša.“