Istorija Ole Bullove violine

Najdraža violina Olea Bulla imala je više preokreta nego mnogi životi.

Napravio ju je stari majstor Caspar di Salo. Oko 150 godina mirno je stajala u muzeju u Innsbrucku, gde ju je jedan kardinal smestio kao vrhunski primer di Salovog rada. A onda 1809: francuski vojnici opljačkaju mesto. Violina ode s jednim vojnikom i na kraju završi kod gospodina Rhehazeka, bečkog činovnika i kolekcionara, koji je gotovo svo bogatstvo uložio u zbirku instrumenata.

Kad je Ole Bull 1839. došao u Beč, ugledao je instrument i rešio da ga mora imati. Rhehazek nije hteo da proda, ali je obećao: ako violina ikad bude na prodaju, Bull ima pravo prvokupa—za paprenih četiri hiljade dukata. Bull pristaje.

Dve godine kasnije Bull večera u Lajpcigu sa Lisztom i Mendelssohnom kad stiže zapečaćeno pismo iz Beča: Rhehazek je umro, a sin poštuje dogovor. Liszt kaže da je Ole lud da plati toliko za violinu koju nikad nije čuo; Mendelssohn to naziva rasipanjem na koje je sposoban samo jedan „guslar“. Bull je ipak kupi—i s njom osvoji neke od svojih najvećih trijumfa.