BERLIOZ I PAGANINI

Berlioz nije bio izuzetak među kompozitorima bar u jednom: novca je uvek falilo. Stalno se borio da opstane i često je morao da se oslanja na pisanje da bi platio račune.

Ali njegov genije – i njegova potreba – nisu prošli nezapaženo.

Jednom je imao koncert na kome je dirigovao svoju simfoniju „Childe Harold“, i uspeh je bio veliki. Posle toga, dok je sedeo i odmarao, prišao mu je visok, tamni čovek – mršav kao kostur. Pred očima orkestra kleknuo je i poljubio Berliozu ruku.

Bio je to Paganini.

Sledećeg jutra došao je Paganinijev sin s pismom i jednom porukom: „Tata želi da ovo ne čitate dok ne budete sami.“ Onda je nestao.

Kad je Berlioz otvorio pismo, Paganini je napisao da, pošto je Betoven mrtav, Berlioz jedini može da ga „oživi“. Kao znak poštovanja moli ga da prihvati priloženo.

Priložen je bio nalog na kuću Rotšild na 20.000 franaka.

Berlioz je bio potresen – to je bio kneževski dar. Napisao je četiri pisma zahvalnosti i svako pocepao pre nego što je našao ono koje mu je zvučalo dovoljno. Novac – u priči oko osamsto funti – mnogo mu je pomogao.

A Berlioz nikad nije otkrio da novac zapravo nije došao iz Paganinijevog džepa.

Berlioz je dobio novac. Paganini je dobio slavu darodavca.