Mendelssohn i muva u prolazu

Kompozitori stalno pozajmljuju iz prirode: ritam, zov, zvuk koji ostane u uhu. Priroda daje sirovinu; umetnost je oblikuje. Felix Mendelssohn je otvoreno govorio o takvim dugovima. Jednom je prijatelju rekao da, za razliku od Beethovena—koji je umeo da oslika surovo i herojsko poput muzičkog Jupitera—on barem može da pretvori šume i polja, sjaj sunca i modrinu neba u muziku.

Isti prijatelj je opisao šetnju sa Mendelssohnom na selu. Umorili su se, legli u hlad i razgovarali. Odjednom je Mendelssohn zgrabio prijatelja za ruku i šapnuo: „Tiho!“ Velika muva je prozujala pored njih, a Mendelssohn je hteo da čuje kako zvuk nestaje u daljini.

U to vreme radio je na uvertiri za San letnje noći (A Midsummer Night’s Dream). Nedugo zatim, kada je delo završio, pokazao je prijatelju silaznu figuru u basu i rekao: „Eto—to je ona muva što je prozujala kraj nas u Schönhausenu.“

U nekoliko tonova, običan insekt pretvoren je u muzičku atmosferu—laganu, brzu i nestajuću u vazduhu.