AN INTERRUPTED CONCERT

Paganini nije imao samo tremu—imao je pravu paranoju. Bio je ponosan, sumnjičav i uveren da bi ga drugi violinisti (ljubomorni na njegov ugled) mogli bukvalno pokušati da ubiju. Zbog toga je Englesku doživljavao kao naročito zastrašujuću.

Ali jedna stvar bila je jača od straha: novac. Kad su ga zvali u Francusku, oklevao je—dok nije čuo koliko može da zaradi. Pohlepa je pobedila.

Jedna londonska epizoda nije mu pomogla. Usred briljantnog koncerta, ugledan građanin ustao je, okrenuo se publici i održao improvizovani govor: Zašto dajete gvineju da slušate ovog jadnog nadrimajstora koji zna samo da izvlači zvuk iz drvene kutije sa mačjim strunama? Dajte taj novac siromašnima! Pogledajte tog velikog šarlatana—kao đavo je i smeje se dok vam trpa novac u džep! Vi ste budale!

Paganini je čuo „đavo”, video „ubice”, uspaničio se i pobegao—pre nego što je sala shvatila šta se desilo, on je već bio na putu za Mančester.