OBNOVA BACHA

Kada je Mendelson bio mlad, jedan od njegovih najbližih prijatelja bio je Edvard Devrijen – ozbiljan muzičar i odličan pevač. Obojica su voleli da „kopaju“ po muzici „starog Baha“, zadivljeni zanatom i učenjem koje je u njoj bilo sabijeno.

Jednog dana rešili su da se uhvate u koštac s Bahovom „Muke“ (Pasijom) – delom koje se javno nije čulo gotovo sto godina, a koje su i sposobni muzičari uglavnom znali samo po imenu.

Lepota ih je zapanjila. Devrijen je odmah insistirao da to mora na javnu scenu. Mendelson se prvo nasmejao – uveren da će publika odbiti delo i da će sve propasti. Ali što su više razgovarali, to se više i Mendelson „palio“.

Tako su ta dvojica mladića – Mendelson je imao samo osamnaest – otišla Zelteru, Mendelsonovom učitelju i jednom od najuticajnijih muzičkih autoriteta u Berlinu. Posle mnogo rasprave ubedili su ga da plan može uspeti. Uz Zelterovu podršku bacili su se na težak, ne baš glamurozan posao: angažovali su soliste, okupili dupli hor i dupli orkestar koje partitura traži i izgurali sve što prati veliku izvedbu.

Devrijen je pevao ulogu Hrista, a Mendelson je dirigovao.

Ishod (1829) bio je trijumf. Publika je tražila reprizu, a Berlin – ubrzo zatim i širi muzički svet – počeo je da shvata da su Bahova remek-dela neiscrpan rudnik. Veliki deo modernog znanja i poštovanja prema tom sakralnom remek-delu duguje se toj dvojici mladih zagovornika, naročito Mendelsonu.

Mendelson se tu nije zaustavio. Njegovim zalaganjem 1842. podignut je Bahov spomenik ispred Thomas Schule, gde je Bah predavao, postavljen tako da gleda ka prozorima Bahove radne sobe – trajni omaž jednom od izvora moderne muzike.