OTKRIĆE SLAVUJA

Davne 1827, u ubožnici u starom Stokholmu, živela je šestogodišnja siročica Johanne. O njoj je brinula starica – ne naročito blaga.

Kad god bi skrbnica izašla da zaradi svoj sitni dnevni prihod, zaključavala bi dete unutra, da ne luta. To je značilo da je devojčica sedela zatvorena, bez sunca, drveća i cveća – baš onoga za čim švedsko srce najviše čezne.

Jednog dana Johanne je završila poslove, izmorena i očajnički željna svežeg vazduha. Ali vrata su bila zaključana. Zaplakala je, a onda se umirila kako je znala: uzela je svog napola izgladnelog mačića, ljuljala ga kao bebu i zaspala s njim u naručju.

Kad se probudila, sunce je već bilo nisko. Uhvatila ju je panika – očekivala je kaznu kad se starica vrati. Zato je zgrabila posao i počela da peva… a glas koji je izašao bio je neverovatno sladak i čist, zapanjujuće zreo za tako malo dete.

Baš tada je tuda prolazila kočija jedne ugledne dame. To bistro pevanje zaustavilo je kočiju. Dama je slušala opčinjeno, dok je devojčica pevala dalje – nesvesna da ima publiku – sve dok je kucanje nije trgnulo.

Johanne nije mogla da otključa vrata, ali je komšija objasnio: dete je zaključano i peva samo. Dama se kasnije vratila, sredila da devojčica krene u školu, a zatim i u razrede Kraljevskog pozorišta. Kako su godine prolazile, talenat je rastao u nešto što svet nije mogao da ignoriše.

„Švedski slavuj“ postao je slavan svuda.

I da — Johanne je bila Dženi Lind.